Happy End na Hollywoodski nacin :-)

Dakle - nebi ovo bila Amerika da se stvari ne zavrse sa Happy Endom. Nakon mog gorkog clanka juce, odlucio sam da pokusam jos jednom. Sve je pocelo tako sto me nazvao tip iz teretane (oni te krenu zvati kuci cijelo vrijeme kad te na zub uzmu) i predlozio mi "prihvatljiv" deal: 25$ za upis i onda 30$ mjesecno. Ali - naravno - samo ako dodjem istu noc. Ja istu noc nisam mogao, jer sam morao otici u drugi klub, gdje sam noc prije potpisao trogodisnji ugovor (!!!??) u nastupu pasjeg bjesnila (ne znam kako bi to drugacije mogao da opisem).
I - uzelo mi je oko sat vremena na telefonu da otkazem taj kontrakt (nadam se da je otkazan), te sam se ohrabren time, ponovo uputio u L.A. Fitness, da vidim sta ce ovaj put biti. Bio sam spreman da istog trenutka izadjem, ako bi tip krenuo da me radi. Ali - za divno cudo - tip je odmah potvrdio svoj prijedlog, i bez da sam to trazio, dao mi je extra 25$ nizu startnu cijenu !!??! What the FUCK! Ja sam ko zaledjen cekao na zasjedu, da vidim kad ce mi reci da nesto jos moram doplatiti/preplatiti/potplatiti ALI NISTA!

I tako vam ja sad, dobri ljudi imam clanstvo u teretani, koje me kosta 30$ mjesecno, i mogu ga odjaviti kad god hocu. Malte ne ko da u normalnoj drzavi zivim! :-)

Happy End!

Trauma Uclanjivanja u Teretanu

Dragi moji ljudi, ja sam se dugo pitao u cemu je ta velika i odlucujuca razlika izmedju Amerike i ostatka svijeta. Dugo nisam mogao da stavim prst tacno na to, i da jednostavno opisem taj fenomen, iako sam ga svaki dan osjecao oko mene. Ali, pokusaj uclanivanja u teretanu mi je dao fantastican primjer osnovne razlike izmedju amerike i evrope (barem svedske). Cujte i pocujte!

Vec neko vrijeme ja zelim da se uclanim u teretanu. Raspitao sam se okolo, i nasao 3 velike teretane u blizini moje kuce. Gledao sam stranice od svih njih, i ni jedna nije imala cijene na svojoj internet stranici,ali sve 3 su nudile 7-15 dana besplatnog treninga, da se proba. Nista ne sluteci, ja sam isprintao jedan od ta tri kupona, i otisao u najblizu teretanu, zvanu 24 Hours Fitness, jer je ortvorena 24 sata dnevno (vazdan, sto bi se reklo).

Dosao sam tamo, usao na recepciju, i cura sto radi na recepciji me zamolila da malo sacekam, da ce uskoro doci njihov reprezentant. Ja sam rekao da mi ne treba reprezentant, da hocu da idem da probam teretanu, ali ona je rekla da moram prvo da pricam sa "reprezentantom" i da ce mi ona pokazati teretanu.

Eh, dodje i taj reprezentatnt, jedna mrmara od 140 kila, ne znam ko nju zaposli, i odvede me ko u svoju kancelariju. I prvo mi je pricala 20 minuta kako ja trebam da kvalitetno jedem, i pitala me koji su moji ciljevi sa treniranjem, i nesto je racunala i onda mi je rekla da za 2 mjeseca mogu da budem kao Svarceneger. Ja sam je pitao da idem da vidim teretanu, a ona je onda pitala a da li bi ja uzeo clanstvo odmah. Kakvo clanstvo pomislih ja, u upitah je isto. Cuj sad ovo, kaze ona, dacu ti 3 godine za samo 2200$... Jebo te Budo! Ja kad nisam sa stolice pao!

Kazem ja njoj, ja ne znam sta cu vecerati, a kamili gdje cu za 3 godine biti, jel ona normalna, plus 14000 kruna da dadnem za teretanu??? Mogao bi platiti 3 liposukcije za te pare :-)

Hajde, kaze ona, moze jeftinije... da li bi ja za 1800$ isto stvar? Kako to sad, pa koliko to kosta, jel 2200 ili 1800, kaze ona za tebe 1800. Ma kazem ja necu, daj mi da idem da vidim teretanu, a ona ko cesa, pa de ovo uzmi, de ono, pa kaze oces mjesecno da placas, pa dacu ti povoljno. Ljudi, ona je mene sat vremena gnjavila. I kad je na kraju skontala da ja necu tu nista odmah da kupim, malte ne me izbacila, koliko je neljubazna postala.

U americkoj teretani, da bi poceo trenirati, prvo moras platiti "initiation fee" koji je izmedju 50-300$ i "processing fee" koji je 0-200$. Niko mi jos nije objasnio sta su ti izdatci, ali ja mislim da ovi prodavaci to u dzep stavljaju, i zato pokusavaju da te natjeraju da kupis po svaku cijenu. 100 puta su gori od prodavaca auta. Ne ustrucavaju se lazi, dizu i spustaju cijenu kako zele, i cijelo vrijeme imas osjecaj ko da te pravi budalom.

A najbolje je kad na kraju ustanes i odes. Posto oni imaju tvoj broj telefona (dao sam ga kad sam ispisivao kupon za slobodni trening) oni te zovu dva put dnevno, i svaki put je neki drugi deal, ali moras ga prihvatiti odmah, jer vrjedi samo 10 minuta... i ako neces, onda te pitaju "a sto neces", ti ne zelis da izgledas dobro??

Ljudi. Ne znam kad me je nesto toliko iznerviralo zadnji put. Odes u jebenu teretanu, i oni se naljute kad ti pitas koliko nesto STVARNO kosta.

To je Amerika.

Slike iz djetinjstva

Nevinost djetinjstva. Kako potpuno neocekivano zen:




Ako neko ne moze da procita, dijalog je sljedeci:

Jedan od dva zlocinca (btw, upravo su pokusali da ubiju mladu djevojku) Bleku, pucajuci na njega: "Zagrizi metak!". Blak, mrtav hladan, bacajuci se u stranu odgovara "Vise volim Biftek!".

Dudu i Pupu

Da li drvo napravi zvuk kad padne u sumi i nikog nema da ga cuje? Da li blog ima vrijednost ako ga niko ne cita? Petak je vece. Jaca je otisla u krevet, a ja sam vecinu vremena proveo pokusavajuci namjestiti da 3 razlicita sistema, koja existiraju na 2 kompjutera kontrolisem sa jednom tastaturom i misom, i vidim na jednom monitoru. Sad kad sam uspio, primjetim da mi je stol malo nizak za misa i tastaturu tako da cu morati klececi da radim :-) Eh, i to mi je neki kumst.
Zasto niko u Svedskoj ne prodaje Quasedilla-e u fast foodovima? To bi bio pravi hit, velika palacinka sa istopljenim sirom za 6 kruna... to!

Veceras je u OCju malo orosila kisa. Osjeti se da je sredina oktobra. Ja sam cak pokusao da obucem jaknicu veceras, ali mi nije stajala uz bermude, tako da sam se ipak odlucio za majicu.


Toliko za sada. (Tecate mi nije neko pivo. Od meksickih za sada Pacifico je favorit)

Den Gråa Nostalgin

Människan är ett konstigt djur. Jag har märkt, genom observation utfört på mig själv, att jag behöver en viss dos av nostalgi för att känna att mitt liv är komplett. Det är en mycket konstig känsla - när allting går bra i livet, när allt är enkelt och fungerar - då känner jag mig lite vardagssmutsig, vanlig och ouppfylld. Som om jag kommer bort från den värkande sanningen. Men, då och då, hör jag en låt (vanligtvis Balasevic eller Winnerbäck eller så) och den fluffiga (ordet "mellow" kommer till mig) nostalgin börjar sprida sig i kroppen.

Ofta får jag bara en text rad i minnet... nyss var det "väntar på en vardag i November"... och sen kommer minnesbilderna... jag känner lukten... ser ljussättningen en viss dag som inträffade för flera år sedan. Ah - så härligt det var. När man gick i tvåan på universitetet, och ens största problem var att klara NUMEN och få hångla med en söt och ensam tjejunge innan Herrgårns vakter körde ut alihoppa. Tiden då vi promenerade till skolan och alltid kom för sent och när varje ny dag KUNDE innehålla en överraskning, en förbättring. HOPPET var runt hörnet, det skulle bli bättre, vi skulle nå högre, och om vi hade lite kul under tiden, så skadade väl det inte. Nu har vi nått högre, vi har blivit bättre... men förlorat hoppet om att saker och ting kan bli avgörande anorlunda, bara jag fick prata med henne i 10 minuter... hon ni vet... rödhåriga... :-)

Och nu sitter jag här i Kalifornien, och upplever en helt ny typ av nostalgi. Jag kallar det den gråa nostalgin. Jag kan sitta på en uteservering, dricka min öl, och längta mig bort till gråa dagar, kall krispig morgonluft, cykelturen till jobbet... saker som förr gjorde mig sjuk av tristess. Jag vet inte om det är Sverige eller min ungdom jag saknar. Kanske både och i en härlig blandning.Men en sak har jag lärt mig. Åtminstone logiskt, på ytan. Det som händer idag, och verkar vara fullständigt normalt, vardagligt, det kommer jag att sakna om 5-10 år, och drömma mig tillbaka till. Det verkar finnas en inbyggd njutningsfördröjare i mig - jag kan njuta av saker först i bakspegeln, först när de tar slut, först när de blir minnesbilder...

Ja.. människan är ett konstigt djur (som murmeldjur ungefär, hehehe) (detta påminde mig om anna J...)

V: (Izvadjeno iz konteksta malo): Danas sam prosjaku daomoj pomfri I jednu kasediju, covjek me fino upitao, red je. Razmisljaosam neko vrijeme o prosjacima, I da li njiima treba davati pare iline, I zakljucio da je svejedno da li dadnes pare ili ne, bitno je dase ne naljutis na prosjake zato sto prose.

A: Razmislio sam malo i slazem se absolutno s'tobom da se besmislenoljutiti na prosjake. Cak stavise, u nekim slucajevima im se mozdatreba i zahvaliti.Ako na primjer ti nisi razmislio o svom stavu, tj. da li prosjacimatreba davati stvari ili ne, oni te svojim postojanjem tjeraju na to.Svaki put kad ih vidis mozak ce ti uciniti situaciju neugodnom jernema ociti izbor.Naravno, zato sto je pitanje o interakciji izmedju dva covjeka, stvarje dosta komplikovana. Da li ti imas probleme sa konfliktima? prosjakte mozda natjera u konflikt. Ako su agresivni u tonu govora ilidrzanju tjela, to mjenja situaciju. Mozda se bojis bakcija i ne zelisda im budes blizu, to mjenja totalno srz problema.Da se vratim pocetak, ako si ti razmislio i skontao u kojim jesituacijama dobra stvar udijeliti, a u kojim losa; i drzis se svojihpravila i ne stidis se svojih cinova, rijesio si konflikt. To ce tinajvjerovatnije ciniti susret sa prosjacima mnogo jednostavijim.Ako jos vratimo perspektivu unazad, ima bezbroj stvari koji drugiljudi cine na koje bi se mogao nervirati. Ocigledni, univerzalniizlaz is svake takve pozicije je da razmislis zasto ti je naporna, darijesis interne konflikte i odlucis se kako se ponasati iduci put.

V: Interensantan vinkling, nisam razmisljao o tome da sama prisutnost prosjaka u stvrari djeluje kao katalizator u tvom procesu razmisljanja da li mu treba dati pare ili ne. Evo jos jedan moguci razlog zasto se covjek ljuti: Recimo da si razmisljao neko vrijeme da li treba dati prosjaku pare ili ne, i da si, zbog nedostatka cinjenica ostavio pitanje otvorenim (tj nisi dosao do nikakvog zakljucka). Sljedeci put, kad vidis prosjaka, i on te upita za pare, on te tjera da ti u sekundi napravis odluku koju ranije nisi mogao donjeti ni kad si imao dovoljno vremena. Sto znaci, i ako dadnes i ako ne dadnes pare - ti ides protiv sebe, a prosjakova prisutnost je izazvala to. Jedan od mogucih razloga za ljutnju.

A: Prva reakcija na ovo objasnjenje je da je to kao ljutiti se naegzistenciju necega, kao na primjer da mislis da u L.A.-su nikada nepada kisa i svaki put kad padne ti se ljutis na kisu. Prosjak je uovom slucaju externi entitet koji ne cini to sto cini da se ti ljutis,on samo postoji i radi svoj biznis.Onda sam razmislio zasto se ja iritiram na prosjake kad mi pridju idosao do zakljucka da je to djelimicno zato sto mi postave pitanje nakoje ja trenutno nemam odgovora (ili podoge za dodjem do odgovora). Dali ja zelim njemu dati nesto ili ne, ali sto je najgore da _nemamvremena_ u tom trenutku da razmislim o tome ili da promotrim bas _tu_situaciju i odlucim da li bas tom prosjaku treba dati novac ili ne.Mozda bi trebao stati, popricati malo s'njim i pitati ga zasto trazinovac od mene i kada osjetim da mu zelim dati novac (ili da se okrenemi odem odatle) da to uradim.

V: Ako se vratim na moju pocetnu misao, ja sam u stvari najvise zainteresovan idejom da mi svojim akcijama mozemo i zelimo djelovati na akcije drugih ljudi. Cesto sam cuo druge ljude da kazu - a i sam sam to ponekad pomoslio - da davanje para prosjacima samo produzava postojanje prosenja. Npr: ako niko nebi davao pare prosjacima, onda se prosenje ne bi isplatilo i prosjaci bi htijuci ili ne htijuci morali prestati.

A: Ah, klasicni stav koji vecina koristi kao izgovor samom sebi i svojojokolici zasto je daju pare prosjacima. Ta grupa, za koju ja smatramda je dosta velika, jednostavno vidi prosjake kao manje vrijedne i nepodnosi ih zato sto oni imaju zivac da svojim prosenjem pozovupozornost njihovih velicanstava. ;)Naravno, mozda ima ljudi koji stvarno tako misle i redovno daju novaclokalnim humanitarnim organizacijama da prosjacima pomognuorganizovano i da ih sklone sa ulica.

V: Naravno, ovokvo misljenje je dosta idiotsko (i da ne ulazim u njega preduboko) ali je jako cesto prisutno u podsvjesti ljudi kada biraju svoju akciju i odgovor na ponasanje drugih. Ako ja dam pare prosjaku - znaci li to da ja podrzavam i sponzorisem njegovo prosenje? Ja smartam da, bar kod mene, okosnica dileme je borba izmedju roditeljsko-pedagoskog stava (necu dati pare da pokazem da prosenje ne valja) i humanitarno-socijalnog stava (covjeku treba pomoc, a ja mu mogu pomoci bez da previse odmognem sebi samom).

A: Sigurno si tu sponzor, ali svi nece prestati davati novac prosjacima,tj. dok ne nestanu iz nekog drugog razloga, nece nestati zato sto sevelika masa odlucila da je davanje pogresno iz filozofskih razloga.Sta hocu da kazem s'time je da je bolje odluciti ovo iz razlogaovisnih o samom sebi a ne o nekim fantazijama kako bi bilo kad bi sesvi ponasali na isti nacin.
Interesantno. ;) Moj je stav da stanem i razmislim da li mu zelim datinovac, ako budem imao vremena. Ali ne dolazim u tu situaciju takocesto u ovom socijalistickom drustvu. :)

V: Kad sam promotrio ova dva motiva, primjetio sam da je jedan zasnovan na samom meni i mome stanju (humanitarni) dok je drugi zasnovan na tumacenju stanja i postupaka nekog drugog. U velikoj vecini slucajeva ja toliko malo znam o razlozima zbog kojih taj covjek od mene trazi pare, da je nemoguce pausalno donjeti zakljucak da svako takvo ponasanje treba iskorjenjivati. Ja ne kazem da to znaci da prosjaku uvijek treba dati pare, nego jednostavno da pedagoski princip treba pazljivo koristiti (ako ikada, jos nisam nacisto s tim) a specijalno ako se ne poznaju sve cinjenice. Kada je pedagoski poriv uklonjen iz igre, ostaje socijalno-humani koji kaze (otprilike, za svakoga je to drugacije) da ako je covjek u prilici da pomogne drugoga bez da sebi nanese stetu, on ce to i uraditi. I za sad mi je to guideline kada prosjacima dajem pare - ako ga se stignem sjetiti :-)

Razmisljajuci o ovome svemu, sjetio sam se miljopartieta :-) I jedne njihove stare ideje, da bi svi ljudi (bez obzira radili ili ne radili) trebali biti "entitled" da imaju platu (medborgarlonen). Pitanje je - da li svako ljudsko bice ima neku svoju urodjenu vrijednost i kvalitetu (ako se odredjenim "neljudskim" postupcima nije diskvalifikovao, npr ubistvo siljovanje itd)?

A: Aaah, medborgarlönen. Ja sam u sustini, za. ;) Iako nisam nesto punomudrovao o pojmu...

V: Da li je moralno (i zbog cega) zabraniti nekome ko je gladan da pojede nesto sto je nasao? Danas sam trcao i razmisljao kako je interesantno da neko moze uraditi duboko nemoralnu stvar (na primjer ubiti nekoga ili pokrasti banku) i onda kupiti respekt drustva parama.

A: Da li je nemoralno? Da si rekao humano, bilo bi malo lakse odgovoriti,iako bi i tada trebao jos koju premisu. :)

Da li bi bilo pravednije i produktivnije da se usluge i proizvodi koje mi ljudi radimo ramjenjuju za neku manje anonimnu stvar nego pare? (npr neku vrstu socijalnih kredita gdje se stvari rade ne da bi se dobile pare, nego naklonost drugih ljudi, a kad imas naklonost drugih ljudi onda oni radije rade stvari za tebe)... znam zvuci maloumno, ali nikako se ne mogo oteti dojmu da je covjecansto i civilizacija usla u neki zacarani krug gdje se svi naprezu da mocno rade i svi se boje da ce dobiti otkaz, i niko izgleda ne vjeruje da je meni dobro zato sto sam ja ja, nego je meni dobro zato sto sam ja uradio to i to... baci koji komentar!

Ako iko ikada. Napise pjesmu nad pjesmama. Ako iko ikada. To ucini.

Prvi juni, 2006. 10:30, izmedju Linköpinga i Motale. Vedar sumrak, pokoji oblak razmazan po horizontu. Sunce je vec zaslo, ali jos uvijek crvenkasto svijetlo obasjava zelene pasnjake kraj puta.

Borensberg. Jos malo pa cemo proci ispod kanala kojeg su ruski vojni zarobljenici iskopali pocetkom 1800-te godine. Moj put nekada bjese ravan. Preravan. Vodio me ravno prema cilju, ali cilj je nestao. To je inace karakter svih pravih ciljeva, oni ne postoje. Fiktivni ciljevi, kojih je nas zivot prepun, oni postoje, i stvarni su. Kontradikcija samo potvrdjuje tezu. Pravi ciljevi su nemoguci prema definiciji. Jer, jednom u cilju, sta bi se desilo? Nirvana? Extaza? Gomila malih orgazama svake druge sekunede? Ne. Do pravog cilja se nikada ne moze doci. A kad se dodje do fiktivnog cilja, na redu je drugi fiktivni cilj.

Ako zelis da mjenjas ljude, ne odmeci se.

Stvorenja prilagodjena zivotu u krdu, ljudi. Kao kameni most koji svojom krutoscu odrzava sopstevnu tezinu, protivice se gravitaciji u gracioznom luku. Mi stalno nesto zelimo jedni od drugih. Da se volimo, da se mrzimo. Da se druzimo i pomazemo, grupisemo i odmazemo. Slucaj nam je dao sposobnost da nase potrebe rjesimo u djelicu nama ponudjenog vremena. Ostatak vremena je praznina. Void. Nista ne vraca. Nista ne trazi. Mi smo taoci nicega. Imamo male metode da protracimo to vrijeme. Koje zovemo zivot. Nekoga podrzavamo, zovuci ga prijateljom, ljubavnikom, bratom. Nekoga sputavamo, skota, mrcinu, budalu, kretena. Ali i kreten ima brata, i brat je kreten. Ljubavnik je mrcina. Nekome mrcina ljubavnik. Nasi mali modeli nam govore ko je ko za nas. Ukazati na besmisao u svemu tome, to je ukloniti smisao.

Cime ispuniti prazninu izmedju objeda i rasplodjavanja?

Praznina je mogucnost, mogucnost potreba. Ako nesto mozemo mi to i hocemo, ako nesto hocemo mi cemo biti nezadovoljni ako to nemamo. Kada smo nezadovoljni mi se mjenjamo, kada se mjenjamo, mi brisemo nesto i stvaramo novu prazninu. Nove mogucnosti, noce potrebe. Krug.
Carobnjak je stajao kraj pruge, stavio je novcic na sine. Sila teze je vukla carobnjakovo tijelo u kompaktni valjak. On je bio stvaran, ona nestvarna. Visoka, tanka, strana, tudja. Nasmijala se. I on se nasmijao, dubokim glasom. Voz je dosao. Prosao. Trazili su novcic, ali njega vise nije bilo. Sve se promjenilo.

Uvijek sam a nikad do kraja.

Umrtvljenost

Danas sam dosao s posla prije 5, sjeo u fotelju, upalio TV i jeo. I sada sam umrtvljen.

Zato sam ustao iz fotelje i dosao ovamo na blog da politcki serem. Slusam Cornelisa. Osjecam da bi volio da o nekom serem i tracam, da bi to bilo interesatno... jag vill mig en slinka gripa, allt i den gröna skog. Jag sam idiot.

bah

BIJES

Znate onaj osjecaj, koji se pojavi kad vas nesto u trenutku strasno iznervira? Nesto sto vas je mozda smetalo neko vrijeme, vi se pokusavati rjesiti toga, izbjeci, ali ono se vraca i svaki put je sve vise iritirajuce? I na kraju - pukne vam film. Krene zujati u usima, svi misici se napnu, srce pocne brze da udara. I vi agirate u bijesu.

Danas mi se to desilo dva puta. I oba puta sam planuo, prvi put sam sebi dopustio da budem bijesan i da odgovorim sa bijesom u glasu i da uzivam i hranim se svojim bijesom. Drugi put sam, posto sam bio na sastanku na poslu, i tu sam se silom sprjecio da ne pokazem bijes.

Sta je prirodnije i bolje ponasanje? Da li treba iskazati svoj bijes, i na taj nacin doziviti katarzu, ili logicnim putem shvatiti da nam bijes ne pomaze, i progutati ga?

Ili je mozda greska vec pocinjena kad se bijes pojavi?

Bah.